XVII век: Сан Марино улази у мит као место демократије,Сан Марино, История на Сан Марино,,Storia della Repubblica di San Marino,fine di Urbino e tentativo del card. Giulio Alberoni

XVII век: Сан Марино улази у мит као место демократије

У међувремену Санмаринези приступили су индентификацији костију Свеца. Затим су украсили реликвије краљевском круном, симболом суверености. И написали су јасно да је Светац творац, оснивач њихове слободе.

Ниједан кардинал или папа, у епохи контрареформације, није могао скинути круну једном Свецу!

Биће довољно?

Сан Марино је, сада, у власти Рима. То је једна државица као многе, прилепљена уз брда, као у Средњем веку, у беди једне привреде у расулу, сада кад свет нема више центар у Медитерану. Мало је већа од једне општине, унутар Црквене државе, једна минимална аутономија без одбране, без заштитника.

Не предаје се. Игра на последњу карту: отарисити се Црквене државе и приближити се свету.

У Италији, у Европи, свуда, војводе и велике војводе, принчеви и маркизи, барони, краљеви и императори; свуда плашт опресије и апсолутизма: мало светлости у Холандији, тек одблесак према Венецији.

У Венецији се може чути да на једном брду у Апенинима, унутра Црквене државе, «постоји једна заједница људи планинаца, који упављају републиком, не служећи никог».

Писци, новинари епохе, понављају вест, у полемикама против апсолутиста. Тако ту заједницу улепшавају слободом и демократијом. Стварају мит о «срећном граду».

Вест се шири у свету у којем доминира апсолутизам. Прелази Алпе. Француску. Холандију. Из Холандије се убацује у читаву Европу заједно с једним уверењем, које је јој, са реализмом, повећава заинтересованост и кредибилитет. Сваки знатижељник доћи ће то да види. Провери. Међу њима и Адисон, енглески писац с почетка 18. века.

Заиста ће је пронаћи, тамо горе, искрицу старе слободе: међу људима, стопљену са осећањима вере. Светац, примећује он, у центру је главног олтара; ко увреди Свеца кажњава се као онај ко је увредио Бога.

Говори се и пише о Сан Марину.

Сан Марино заузима чврсто место у срцима и душама људи. Постигнуто је: од тада постоји Европа, свет који пази на Сан Марино.

То се убрзо увиђа када Рим одлучује да га укине.

Шаље кардинала Алберонија. Војници, судске лукавости, религиозни притисци, нису били довољни да покоре Санмаринезе. Њихов крик је прекорачио папску државу. Интервенишу Париз, Мадрид, Беч. Сан Марино поново задобија аутономију.

Пети је фебруар 1740, дан свете Агате: од тада још један светац Републике

San Marino Следећа